Gundulićev venac 12, Beograd
Kome smo verni kada nismo sebi
Stojan Mišić
26. Maj 2020.
U situacijama kada je realnost preteška svaka osoba teži da stvori mali svet koji će za njega biti bezbedno mesto. Prostor koji kreiramo u traumatičnim sitaucijama je komforna zona čiji je cilj da nas sačuva od bolne istine. U tome ne postoji ništa loše, jer da ne postoji mogućnost da pobegnemu u zonu komfora preplavila bi nas surova realnost i emotivno bismo se raspali. Problem nastaje kada način funkcionisanja koji je kreiran u zoni komfora počinjemo da primenjujemo i nakon prolaska traumatičnog događaja ili stresa.
Dešava se da nekada u našu sigurnu zonu uđe partner koji se našao kao podrška u stresnim situacijama. Šta se dešava kada osoba nakon određenog vremena shvati da više nije srećna sa tim partnerom ali ima problem da tu vezu prekine? Emocije su se ugasile, seksualni život ne postoji, potreba za bliskošču je mala a broj neverstava veliki. Na pitanje zašto su i dalje sa tom osobom klijenti najčešće odgovaraju da ne znaju i da ih nešto što je jače od njih i dalje drži u toj vezi. Da bismo videli dinamiku takvog partnerskog odnosa potrebno je da se malo udaljimo od sadržaja koji nam klijent govori i pogledamo širu sliku. Često se desi da klijenti koji se nalaze u ovakvom problemu kažu da su te partnerske odnose započeli u specifičnim životnim uslovima. Ovakve informacije su veoma značajne jer neki partneri dolaze u naš život u izuzetno stresnim situacijama i njihova uloga je mnogo veća i drugačija nego što se čini. Kada stresan period prođe i osoba izađe u realan svet tada često nastane problem. Slika o partneru se menja, stvari počinju da idu na dole i sve na neki način počinje da biva drugačije ali veza se ne završava. Problemi se obično stavljaju ispod tepiha, a kada tepih postane takav da po njemu ne može da se hoda, onda se nekoliko problema reši kako bi se gomila smanjila i tako u krug. Ovakve veze se obično zasnivaju na jednom vidu lojalnosti koji nema nikakve veza sa vernošću o kakvoj mi danas najčešće pričamo. Lojalnost u ovom kontekstu podrazumeva privrženost svemu onome što je ta osoba uradila za nas. Ne želim da ga ostavim jer je on uvek bio tu za mene. Kad god mi je bilo teško on/ona je bio/bila tu. Na samu pomisao da napustimo partnera javlja se osećaj krivice koji nas sprečava u tome. Ukoliko ga ostavim to će ga boleti i patiće, a ja neću biti tu za njega dok je on uvek bio tu za mene. To što je neko bio sa nama u stresnim i traumatičnim sitaucijama ne znači da moramo da trpimo i sebe povređujemo zbog toga. Na ovaj način partner koji ne može da završi vezu odana je svom spasiocu tako što bira da ostane u vezi u kojoj se oseća nesrećno. Lojalnost prošlosti a ne sopstvenim potrebama dovodi vezu do stanja mučenja iz kojeg je teško izaći. Neophodno je da osvestimo da to što ćemo prekinuti vezu nas ne čini lošim osobama već dovoljno hrabrim da znamo i prepoznamo šta je dobro za nas. U redu je da želimo da idemo napred i imamo drugačije potrebe od partnera. Nekada je neophodno da drugim ljudima u našem životu kažemo “ne” i na taj način sebi kažemo “da”.